Iako je ovo priča o buđenju, najpre bih se osvrnula na spavanje. Da ukratko podsetim tinejdžere (nadam se da moj pročita) da je to onaj deo života koji koristi našem telu da se regeneriše, za vreme koga se raste, odmara, oporavlja, sanja.
Dok ja uveče grlim topao krevet i radujem se trenutku kada započinje noćni odmor, moji omladinci, a posebno tinejdžer, veličaju parolu da je spavanje gubljenje vremena. Beže od sna neiscrpnim brojem metoda, koje mene veoma iscrpljuju.
Dok je još bio mali (da li je to moguće?), stariji sin je pred spavanje dobijao napade gladi, žeđi, strahove od mraka, pa potrebe da ode do toaleta, sve u cilju da što više zadire u noć širom otvorenih očiju. Sada to radi njegov brat sa istim entuzijazmom, isto tako žedan, gladan, i neizdrživo radoznao da mu nešto objasnim, kako bi na miru mogao da zaspi. Ja simuliram zevanje verujući da je jako zarazno i da efikasno uvodi u san. I gle čuda, radi. Uspavam se začas, pa pošto ne odreagujem na ruke koje me drmusaju, zaspi valjda i on.
Dakle, mlađe generacije ne vole da spavaju. Pri tom mislim na večernje sate. I vrlo su ponosni kada o oborenim rekordima kada su najkasnije zaspali govore kao o najvećim životnim dostignućima.
Jutro je već druga priča, čini mi se za njih nekorisna. Počinjem da brinem da će zaboraviti kako jutarnji sati uopšte izgledaju. Noćne ptice bi da žive tek od podne, u najbolju ruku, da nije škole.
Na raspustu se svi opustimo i dopustimo stihiji neredovnog životnog ritma da malo zavlada. Pri tom se ona nikada ne zaustavi na malo.
Recimo ovih prazničnih dana, dok se oporavljamo od dočeka Nove godine i ulećemo u Božićne čari, novi izazovi nam hrle. Naime, treba stići kod baba i deda na dva mesta sa položajnikom, pre nego što sat otkuca podne, jer tako običaji nalažu. Kako imamo dve lokacije i poteškoće u organizaciji, da bismo ublažili frustraciju, jednog sina smo poslali u selo, (što se, srećom, poklopilo sa njegovom željom), a starijeg namenili mojim roditeljima. Najpre jedno veliko UH, pa da nastavim sa pisanjem.
Dođosmo do čuvenog buđenja, koje treniramo, tražimo čarobne reči, … još uvek.
Ja cupkam pritisnuta očekivanjima mojih roditelja da stignemo na vreme, oni cupkaju pritisnuti tradicijom, nasleđenom od svojih roditelja, brinu hoćemo li stići. A on mirno spava.
Zovem ga različitom visinom i bojom glasa na šta ne reaguje. Onda mu tepam, sedim pored njega, drmusam, pričam bajke ne bih li ga odobrovoljila da ustane, da se razbudi, jer moramo da idemo, čekaju nas, on je vrlo važan danas, on je položajnik. U proces buđenja onda uskoči i moj muž, pa delujemo zajedničkim snagama.
Nakon nekog vremena, uporedivim sa večnošću, on se promeškolji, podigne glavu, pogleda kroz trepavice kao da nas jedva prepoznaje i izgovori rečenicu vrednu prepričavanja: Jel vama ovo lepo???
Otac mu se lupa po čelu naprasno pateći zbog ukidanja obaveznog vojnog roka, a mama ko mama… Da si ti meni živ i zdrav.
Možda od sutra i okrenem novi list.
I tako već skoro osamnaest godina.
