Polovina januara mi se čini kao pravo vreme za rasklanjanje novogodišnje dekoracije i raskićavanje jelke. Naša jelka je progutala veliki deo dnevnog boravka, plativši ga svojom lepotom. Ustupila sam joj taj prostor još početkom decembra, tako da je imala vremena da se šepuri punih mesec ipo dana. Kićenje i postavljanje dekoracije koja veliča prazničnu atmosferu zauzima posebno mesto u našem domu. Volim lampione i prizvuk preterivanja u tom smeru. Može da podseti na kič ako se dobro zagledate.
Moji ukućani se najpre čude vratolomijama koje izvodim dok na merdevinama šetam po kući kačeći ukrase, a onda im rezultat valjda izgleda prihvatljivo. Naviknu se i rekla bih, malo i uživaju. Volim buđenje prazničnog duha i kod sebe i njih. Tvrdim da nam je za zdravlje neophodan.
Ono što me je u početku jako radovalo kako prvi januarski dani odmiču, počinje sve više da mi smeta dok ne osvestim da je došao trenutak velike akcije. Sve rasklapamo, skidamo, stavljamo u kutije i kese. To je, za razliku od kićenja, posao za celu porodicu jer nam je svima dosta magije, hoćemo čist vazduh normalnosti. Popakujemo ukrase i pravac najviše police do plafona, da novogodišnja čarolija može mirno da spava.
I konačno ponovo pukne prostor dnevnog boravka, oslobođen za kretanje, bez robovanja lepoti, pazeći da je ne narušimo nemarnim pokretima.
Nedostajao mi je ovaj prostor, sad tek vidim koliko. Prošetam par puta po njemu pa sednem preko puta i navikavam oči. Nekako se malo lakše diše, ako je to uopšte moguće od ovolikog zagađenja vazduha, ali figurativno je svakako moguće. Dakle, dišem i smeškam se. I tako čitavih par trenutaka.
A onda, nećete mi verovati šta se dogodilo. Najpre nisam mogla ni ja, ali šta ću, potpisala sam bračni ugovor. Moj muž je oslobođeno mesto zakibicovao, i odmah, da preduhitri bilo kakve tuđe namere, ubacio klavijature i seo za stolicu da svirucka, pošto ne zna da svira.
Ovde moram da napravim malu digresiju i pojasnim ideju muziciranja. Naime, pre par meseci gospodin muž je rešio da naš mlađi sin treba da prosvira neki instrument i odluka je pala na klavijature. Nije u redu da ostane muzički nepismen, kad mu stariji brat već svira gitaru, doduše poprilično neredovno i nerado, ali nije to sad tema. Dakle, sviranje instrumenta je vrednost koju treba da negujemo. Jel se slažemo? Slažemo se, odgovaram.
Naš sin se par dana vrzmao oko nove sprave a onda smo nekako na nju zaboravili. Da bi svoju kupovinu opravdao i zagolicao nam pažnju, rodio se u našoj kući novi muzičar. Glava porodice reši da pomoću neke aplikacije nauči da svira, a onda da se svi mi oduševimo, uživamo u zvuku koji proizvodi i poželimo i mi to isto da radimo.
Da se vratim sada na sinoćno dešavanje. Sedi moj muž za klavijaturama, na do malopre, a svega par minuta, praznom lepom prostoru, i udara po dirkama. Sa aplikacije se čuje neka fina melodija a on mu dođe pratnja. Ja u čudu slušam koncert dračkog dečaka. Onda on ustane i kaže: Muzika bi mogla da jede!
A kako drugačije?
Posle večere, naš samoproklamovani muzičar nastavlja koncert, i ide mu sve bolje. Gledam ga, slušam ga i pitam se, neodlučna, da li je on sada uljez ili zvezda u najavi.
