Naš mali porodični biznis, da ga tako slatko nazovem, je jedan veliki izvor, ma gejzir, izazova. Skockali smo glavne stubove, radimo i gradimo najbolje što znamo, al nekako ispada da mnogo i ne znamo. Nepredviđene situacije se vešto umnožavaju. Umaramo se povremeno, pa dobijamo nalete energije, i tako ukrug. Znam da nema lakog puta, naročito ako ne ideš nekim dobro utabanim, ali ovi naši srpski putevi baš drmusaju.
Za svaki preduzetnički posao treba biti i preduzetnik kao ličnost. Ja nisam taj tip. Htela bih, ali nisam. Ja sam kreativac, volim da radim ono što volim i što me inspiriše, a kad nešto ne volim, radim sa neracionalnom potrošnjom energije i živaca. Ipak, nisam ni neko ko se predaje ako namiriše da će ovi sastojci sa kojima žongliram jednog dana biti slatka mala izvrnuta torta, ili bar obična torta.
Ne predajem se, ali nikako da prestanem da se nerviram. Da bih dan završila pozitivna sa dobrim osećajem u svojoj koži, reših da okrenem poslednju iritirajuću situaciju u svoju korist, stavim je na papir na – možda me oraspoloži – način. Jer kad pišem, naštimam se na lekovitu frekvenciju zabave.
Radnja priče se odvija u jednoj maloj Pošti u kojoj sam X puta slala pošiljke sličnog sadržaja. Tako je bilo i danas. Posle izvesnog čekanja u redu stigla sam pred šalter. Pita me poštanska službenica šta je u kutiji, ja kažem med. Kada sam je obavestila da je u staklenoj ambalaži, kao da je opeče i izgovori ono čuveno naše – Eee, ne može! Šta ne može, pa slala sam već puno puta? Da je u plastičnoj ambalaži bilo bi ok, ovako može da se razbije i ošteti druge pošiljke, objašnjava po prvi put.
Ja je pitam čemu služi nalepnica kojom se naznačava da je u pitanju lomljiva pošiljka za koju me svaki put pita i uredno lepi. Odgovara mi da to nema veze, pošiljke se svakako bacaju, podvodeći takvo ophođenje pod normalno. Upita me i da li znam koooliko ima pošiljki. Vrati se ponovo na tvrdnju da bi plastična tegla bila mnogo bolja. Ja gledam i ne verujem. Iza mene neko dobaci da plastična tegla može još i pre da pukne ako se već baca. Rešio čovek da mi pomogne ili da ubrza dolazak na red, nisam sigurna. Ona se ne obazire.
Podiže slušalicu telefona da se sa nekim konsultuje, dok joj koleginica pored sve vreme dobacuje da to nikako ne može, postoje specijalne tehnike pakovanja, čuda neka neviđena i jako komplikovana, nauka neka, pa ne može to tako jednostavno. Posle razgovora nastavlja da krivi glavu i dalje proučava kutiju. Ja joj peti put kažem da sam odlično upakovala pucketavom folijom i da otvori da pogleda. Ona neće, već nastavlja sa pitanjima, odakle sam ja to ranije slala. Navedem joj tri pošte, uključujući i njenu.
Na kraju, da – postoji i kraj ove situacije, ne-ka-ko jedva prihvati pošiljku naglašavajući težinu svog posla pričom upućenom koleginici, a možda i celom narodu zgusnutom u dugačkom redu malog prostora Pošte, kako je jednom neko slao košnicu punu pčela, na šta joj se koleginica brže-bolje nadovezala da je neko slao živu zmiju, zamisli šta ljudi šalju. I dok se one čude ljudima i čini mi se i meni i mojoj, zamislite, staklenoj tegli, ja nikako da se otarasim dlake s jezika. Ali da nadoknadim nedostatak te veštine po povratku kući zgrabih tastaturu, kako bih ublažila svoju inferiornost.
Kakve veze ima tegla meda i živa zmija, a i šta fali zmiji, pokušavam da ukapiram. Rekla bih da je sa zmijom sve u redu, i sa košnicom i pčelama. Ono što nije u redu je gomila proizvoljnosti na kojoj nečija dobra volja sve rešava, mimo sistema, mimo razuma. Koliko samo prisvojene moći na malim službeničkim punktovima. Kako čovek neporaženo da prođe kroz maglu gluposti? I da se na kraju dana oseća dostojanstveno.
Držim nam palčeve.
