Pisanje služi da razbistri misli. Pisanje je razmišljanje. Što smo bolji u pisanju, lakše nam je i da mislimo i tako ukrug.
Kada sam započela sa blogovanjem, videla sam da je za pisanje potrebno malo više od inspiracije, vežbe i eventualno talenta. Potrebno je znanje, ali i ohrabrenje da bi se pisalo.
Meni su od velike pomoći bile knjige koje se bave procesom nastajanja književnog dela i njegovim demistifikovanjem iz ugla majstora ovog zanata. Najviše su mi značile u smanjenju straha od kritike i odustajanju od perfekcionizma. Brojne smernice koje nude pravo su osveženje i vetar u leđa.
Na temu pisanja ima dosta korisnog i inspirativnog štiva, treba samo pronaći ono koje je vama prijemčivo. U nastavku teksta bavim se mojim favoritima.
Velika čarolija – Elizabet Gilbert
Velika čarolija čuči u svima nama. Mi smo kreativna bića i treba da živimo u skladu sa svojom kreativnošću. Elizabet Gilbert nas u tome ohrabruje.
Knjiga je koncipirana u 6 poglavlja plus zaključak, značajnih za svaki proces kreativnog stvaranja. To su hrabrost, očaranost, dozvola, istrajnost, poverenje, blaženstvo.
Za pisanje i uopšte kreativan život potrebna je hrabrost. Zato što je strah verni pratilac stvaranja, i prirodno je i ljudski da postoji. Ne treba se toga stideti, već krenuti ruku pod ruku sa svojim strahom.
,,Univerzum zakopava neobične dragulje duboko u sve nas a onda se povuče i gleda možemo li da ih nadjemo. Lov na te dragulje – to je kreativno življenje. Hrabrost da se uopšte krene u taj lov – to je ono po čemu se razlkuju obično postojanje od onog čarobnijeg.”
Bez obzira na sve strepnje i nesigurnosti koje možete da imate, dozvolite sebi da se otisnete prema granicama lepog i neočekivanog. Izadjite iz zagrljaja lične sigurnosti, poruka je knjige.
Dugo sam verovala da je svako pisanje podržano inspiracijom, zato što sam ja najčešće u takvim trenucima pisala. Teško je zamisliti veličanstveniji osećaj koji je sa tim uporediv, osim zaljubljenosti. Savršena sreća, kako je Elizabet doživljava. Ipak, inspiracija se retko pojavljuje. A dotle, pisanje je najvećim delom naporan rad.
Sve što se uporno, istrajno uvežbava, postaje sve bolje i bolje, pa i pisanje. Ima momenata kad ste u punoj inspiraciji i to što stvarate se svima dopada. Ipak, takvi momenti su retki. Izmedju njih, kada nam ne ide baš sjajno, je pravi test istrajnosti, koji zahteva strpljenje, ali i poverenje.
Ne treba cilj da nam bude originalnost, koja može da frustrira i bude isforsirana. Autentičnost je naša snaga. Naše vidjenje, naša zapažanja, naše reči, naš pečat.
,,Kakve ima veze ako ponavljamo iste priče? Kakve ima veze ako se vrtimo oko istih ideja, opet iz početka, iz generacije u generaciju? Kakve veze ima ako svaka generacija oseća iste nagone i postavlja ista pitanja koja ljudski rod već vekovima postavlja?”
Elizabet kaže da u životu treba da idemo za onim što nas zaokuplja, opčinjava, što u našem srcu pravi revoluciju. Bez potrebe da to drugima bude značajno i veliko. Naši razlozi za stvaranje su sasvim dovoljni. Neka to bude jednostavno zato što vam se dopada. Zato što u tome uživate. Bez drugih ambicija, dokazivanja, spasavanja sveta, protesta.
Ne obazirite se na druge ljude. Smeštaće vas u najraznovrsnije kutije, jer ljudi vole to da rade. Sigurno će imati svoje mišljenje o onome što radite. To se vas ne tiče da biste stvarali. Ne treba vam tudj blagoslov, niti razumevanje. Vi samo radite svoje, jer znate zašto to radite. Zbog sebe. Reakcija ne pripada vama, i ne treba da vas determiniše.
Dve najgore osobine koje pisac treba da izbegava su lenjost i perfekcionizam. Težnja ka perfekcionizmu je čisto gubljenje vremena, izgubljena bitka sa nedostižnim, i zato što ništa nikad nije iznad kritike. Ljudi će vam nalaziti mane, zato što one realno i postoje. Da biste rad priveli kraju, i radili nešto drugo, novo, zaboravite na savršenstvo, nemamo vremena za njega. Bolje završeno, nego savršeno.
Previše vremena gubimo na to šta će ljudi misliti o nama, pa se trudimo da budemo savršeni. Što smo stariji ta briga o tudjem mišljenju se smanjuje, jer postajemo sve više svesni da ljudi pažnju pre svega usmeravaju na sebe same. Svi su zauzeti baveći se sobom, stoga budite šta god želite da budete, radite ono što želite, što vas očarava i oživljava, i neka to bude potpuno nesavršeno, jer verovatno ga niko neće ni primetiti, što je fenomenalno.
Delo koje stvarate želi da ga vi stvorite, kroz igru, veliku, uvrnutu i divnu. Posmatrajte to tako. Ono što je sveto je vreme koje ste proveli na projektu i kako je ono uticalo na širenje vaše mašte, i kako ta mašta može da vam preobrazi život. Svaki projekat vodi ka zrelosti i stvara nas.
,,Što ležernije provedete to vreme, vedrije vam postaje postojanje.”
Gajite radoznalost, jer ona vodi bogatijem i sjajnijem životu. Verujte svojoj radoznalosti, recite joj – da, jer će vas odvesti do Velike čarolije.
Kako se suočiti sa neuspehom i stidom? Tako što ćete oprostiti sebi. Priznajte da ste razočarani, razumite ga i krenite dalje. Sa nekim drugim kreativnim kanalom, crtanjem ili bilo kojim drugim, da biste bili zauzeti i odvratili misli od pritiska. Radite bilo šta, i privućićete inspiraciju.
Neuspeh je veoma koristan. On nameće pitanje želiš li zaista da nastaviš da stvaraš.
Poverenje u kreativan proces je važno bez obzira na ishod. Proces je taj koji je zabavan. Bar bi trebalo da bude. Ako nije, čemu sve to.
Dajte sve od sebe, sve što možete, sa onim što znate i imate za vreme koje vam je na raspolaganju. Više od toga ne možete. Ostalo nije do vas.
,,Imate li hrabrosti? Imate li hrabrosti da iznesete taj posao? Blaga skrivena u vama nadaju se da ćete reći DA.”
Pisac kao profesija – Haruki Murakami
Murakami je knjigom “Pisac kao profesija” odgovorio na najznačajnija pitanja koja je o svojoj profesiji dobijao. Ako volite njegove romane, stil pisanja, a i sami pišete, dobićete puno korisnih smernica kroz ispovest velikog pisca. Dobićete i ohrabrenje da se bavite onim što volite na svoj način i za svoju dušu.
Veoma je važno razviti svoj stil, prepoznatljiv, drugačiji, pisati o onome što osećamo, mislimo, na slobodan način, kako se nama sviđa. Murakami ističe da jedino tako i može da piše.
Pisanje romana proističe iz snažne želje da se roman napiše, ali sam proces zahteva veliki trud, preteran rad i muku. Naročito pri pisanju dugog romana, to je usamljenički i dosadan posao. Dok ste sami zatvoreni u sobi sve vreme ponavljate ne valja ovo, ne valja ono, dok pokušavate da uobličite rečenice. Murakami kaže da se ponekad oseća kao da sedi na dnu dubokog bunara. Niti ima ko da mu pomogne, niti da ga bodri i pohvali, već ćutke sam nosi svoj teret.
Ipak, nezamenjiv je osećaj ispunjenosti i raspoloženja koje oseti samo kada počinje da piše dugi roman. Nada se da će svojim radom uspeti da na zidu ljudske duše da otvori novi prozor i kroz njega pusti svež vazduh.
Najvažnija obuka kroz koju treba budući pisci da prođu je da mnogo čitaju, naročito u mlađim danima. Čitati što više i raznovrsnije, izvanredna i dela koja to nisu. U što većem broju. To je osnovna snaga za pisca. Važno je i pisati, ali to je sledeći korak. Ali pre nego što uzmete ,,papir i olovku”, veoma je važno da svet i pojave oko sebe, ljude i događaje, posmatrate veoma pažljivo, temeljno i savesno. Zatim o tome razmišljate iz više uglova, uz uzdržavanje i odlaganje donošenja zaključaka što je duže moguće. Važno je da sakupite građu u što izvornijem obliku, što jasnije, dok tačan zaključak nije toliko važan. Po njemu, oni koji donose precizne i brze zaključke o svetu oko sebe, nisu predisponirani za pisce. Više su za kritičare, novinare ili naučnike.
Iskustvo je za pisce izuzetno važno. Ali i oni koji nemaju dinamična iskustva, mogu da pišu roman. Neverovatnu snagu je moguće izvući i iz neznatnog događaja, prizora koji se viđaju iz dana u dan, i uz pomoć imaginacije stvoriti sopstvenu priču. Nije neophodno da se po svaku cenu ide u rat, doživi korida, niti puca u geparda ili leoparda.
,,Ako imate želju da pišete roman, molim vas pogledajte pažljivo oko sebe. Svet izgleda dosadno, a u stvari u njemu je mnogo čarobnog i zagonetnog dragog kamenja. Pisci su ljudi koji imaju oko da ga pronađu. I još jedna fantastična stvar, ono je u suštini besplatno. Ako vam je dat samo par dobrih očiju, možete da birate i uzimate to dragoceno kamenje do mile volje.
Zar vam se ne čini malo da je ova profesija najbolja od svih?”
Murakami je uspostavio pravila pisanja kojih se nepokolebljivo pridržava. Svakog dana piše po dve ipo stranice (1200 reči), i od toga ne odustaje, ni kada mu se piše još, niti kada oseti da više nema snage. Zacrtani broj strana ispunjava bez izuzetka. Zato što je tačnost u dugotrajnim poslovima veoma bitna.
Ustaje rano ujutru (oko 4 sata), skuva kafu i za radnim stolom provodi četiri-pet sati. Važna je disciplina i kontrolisanje vremena, kako bi nam ono postalo saveznik. Ne smemo dozvoliti da vreme upravlja nama. To je pasivan stav.
Murakami detaljno opisuje koliko verzija rukopisa piše i na koji način i kada vrši korekturu teksta. Veliku važnost pridaje pauzama, kada rukopis odležava zaključan u fioci, kako bi sa vremenskom distancom isplivali nedostaci koje ranije nije primećivao, i rad tako sagledao iz potpuno novog ugla. Tekst može nebrojeno puta korigovati, zato što u stvarnosti ne postoji savršeno napisana rečenica. Ta fina, završna obrada, prepravke teksta kroz zamenu reda reči ili menjanje prostih izraza, zahteva veliko strpljenje, ali Murakami je voli iz dubine duše.
Ponekad, kad se osvrne na ranije radove, pomisli kako bi ih danas mnogo bolje napisao, oko mu zapinje za neke nedostatke. Zato ih bez potrebe ne čita. Ali, u suštini zna da u tom trenutku nije mogao bolje delo da napiše. Napisao je najbolje što može u granicama svojih mogućnosti, u datom trenutku, uz potpuno ulaganje vremena i energije.
Svakodnevna kombinacija fizičke aktivnosti i intelektualnog rada je veoma važna za posao pisca, ali i druge kreativne poslove. Stoga je Murakami u trčanju, ponekad i plivanju, prepoznao način za očuvanje zdravlja i dobijanje potrebne snage za svoje stvaralaštvo. Ali to može biti bilo koja vrsta fizičke aktivnosti, prema afinitetima. Jedino balans fizičke i duhovne snage, može da vodi u tačnom pravcu na najefikasniji način.
Najpre je pisao u prvom licu, što romanu daje dubinu, a kasnije prelazi na pisanje u trećem licu što mu je omogućilo da uvede više likova i priča dobije na širini.
Murakami je iz svog dugogodišnjeg iskustva izveo zaključak da kako god nešto da napišete, uvek će neko o vama govoriti loše. Zato ne treba obraćati pažnju na svaku reč, jer to neće biti dobro po zdravlje. Zato treba glasno izgovoriti:
,,Baš me briga! Ionako će mi svašta reći. Zato ću pisati ono o čemu želim da pišem i onako kako ja to hoću.”
Nemoguće je udovoljiti svima, i ako pokušavate, samo se uzaludno trošite. Zato treba da radite ono u čemu vi najviše uživate, na način koji vama odgovara. A ako i dobijete loše kritike, barem ste uživali u procesu.
Murakami je u Japanu često oštro kritikovan i omalovažavan, što smatra kao sreću, zato što mu je to otvorilo priliku da ode da živi u inostranstvu, da otvori sebi nove granice, isproba nove mogućnosti. Bez toga verovatno ne bi doživeo planetarni uspeh i bio prevođen na preko 50 jezika. Stoga se ne treba plašiti ismevanja.
Pisanje je razmišljanje.
,,Mogu da razmišljam sređeno samo ako napišem. Tako što fizički posmatram ruku i pišem, zatim to bezbroj puta ponovo pročitam, ispravivši do detalja ponovo napišem, uspevam konačno da dovedem u obično stanje i shvatim ono što mi je u glavi.’’
P.S. U potrazi za novim naslovima koje pisanju dodaju vrednost. Sve preporuke su dobrodošle.
