Ako niste znali, deca povremeno treba da se odmore od roditelja. Zato smo nas dvoje prošlog vikenda otišli do Zlatibora, da im damo malo prostora da dišu. I naša pluća su se radovala planinskom vazduhu, bez sumnje. Distanciranje od rutine, priroda i mir. Šta ćeš više. Nama je to dovoljno, a njima da nam vide leđa.
U obavezne rekvizite za sadržajan vikend spakovasmo obuću za šetnju, par knjiga koje hoćemo oboje da pročitamo i fotoaparat, podrazumeva se.
Otežavajuća okolnost koja nam je ljuljala planove bio je stomačni virus koji se sam spakovao. Najpre smo ga ignorisali, ali jasno nam je stavio do znanja da je tu. Nije bio mnogo opasan, ali dovoljan da na duge šetnje ni ne pomislimo.
Knjige su zato bile odlična zabava. Želim da naglasim ,,Čaj od šljiva” Lazara Džamića koju je prvi pročitao moj muž, nije obimna, a zanimljiva je. I meni je donekle bilo interesantno da ga slušam kako mi prepričava pojedine delove i čita pasuse. Na kraju mu rekoh da prestane da spojluje, neću morati knjigu ni da čitam.
Samo da napomenem da pisac iz iskustva života i rada u Engleskoj opisuje razlike u mentalitetu izmedju Srba i Engleza. Kad kažem Srbi, vi mislite na mene. Moj muž jeste Srbin, ali u ovoj priči se pravi Englez.
Fotoaparat svuda vučem sa sobom, što nije novina, ali uvek sa novom idejom. Ovoga puta sam smislila da vežbam dugu ekspoziciju – noćnu fotografiju, preciznije fotkam zvezdano nebo. To mi je odavno želja. Čitala sam i gledala tutorijale na ovu temu i rešila da oprobam ono što sam skockala u glavi – na Zlatiboru, gde nema toliko svetlosne zagadjenosti. Rekoh, da to iskoristim.
Nedavno sam napisala i pesmu o zvezdama, i trebala mi je fotka da bih je objavila, jer na blog postavljam samo ono što sama ,,zamesim”.
Nagovorih muža da odemo na jednu livadu na vrh naselja, kada je bilo dovoljno mračno i da tamo vežbam. Pita me on koliko će to da traje. Posle cenkanja pristade na 15-ak minuta. Virus se nametnuo kao glavni pregovarač.
Parkirasmo se pored te livade. Postavih fotoaparat na stalak, i krenuh. Nakon svakog okidanja sledi novo podešavanje komandi, menjam kadar, isprobavam. Uživam, nemate pojma koliko. Ne vidim ništa drugo, samo ekran fotoaparata i nebo. Ali moj muž vidi. Sve drugo. Za početak konja, pedesetak metara ispred nas. A onda i čoveka sa psom. A psi imaju osobinu da povremeno nekog ujedu. Ljudi takođe prave krivična dela, s vremena na vreme. Šta ako je to ovaj čas, i za psa i čoveka? A ja ih slikam! Kako mi nije neprijatno, pita me muž. Rekoh da ne slikam njih, nisam ih videla, upali mi u kadar, mrkli je mrak, kakve veze ima, bla, bla. Čovek i pas iznenada odoše, a konj osta. Pomislih, odlično, ulepšaće mi kompoziciju, samo da se ne mrda. Al šta zna konj kako se pozira. Vrpolji se, kvari mi sliku, muti je. Nekako se izborih dok se konj pomerao, a vreme isticalo. Fotka nije loše ispala spram neuslova za rad.
Vratismo se u sobu i dalje se malo prepiremo, malo smejemo, zeza on mene, ja njega. Ipak mu nije jasno kako sam mogla da slikam čoveka, znam li ja kako mu je dok ga neko slika. Verovatno mu je neprijatno. Ja od zvezda ne videh ni čoveka, ni psa, ni konja, a moj muž od potencijalne neprijatnosti ne vidi zvezde.
Na kraju mi, da skratimo raspravu, reče da pročitam ,,Čaj od šljiva”, da vidim šta je kultura.
Ja mu pokazujem fotku da vidi šta su zvezde. Da sam imala još koji minut na terenu video bi ceo Mlečni put.
Koliko ja znam, na kraju svakog vica Srbin je pobednik. Ne rešismo samo dilemu da li je i u ovoj priči tako.
Cao Bobo, ideja, sledeći put kad Jaga bude prepričavao knjigu, krišom uključi diktafon pa postavi na YouTube kao audio book. Bilo bi GeNiJalNo ponovo čuti vrhunskog naratora posle toliko godina 🙂
Puno pozdrava!