Moja porodica je vrlo nesložna po pitanju hrane. Svako ima svoje favorite, koji se retko međusobno poklapaju. Kako sam ja kuvarica u kući, teško mi padaju svakodnevni različiti prohtevi, i nesloga oko toga šta jesti. U stvari, njih trojica su jako složni oko rešenosti da dva dana zaredom nikako ne jedu isto. Ručak od juče retko prolazi. Za večeru ostaci od ručka, nikako. Pita za večeru nema šanse da bude i doručak. I tako dalje, pravila su jasna. Cilj je da ja ne izbijam iz kuhinje zarad još većeg cilja, mira u kući.
Kako ja spremam ručak?
Nikako kao sve normalne porodice. Rečenica – danas imamo musaku, i svi sednemo i zajedno ručamo, kod nas ne prolazi. Ili neko drugo jelo, bilo koje. Svako ima svoju neomiljenu namirnicu, pa u glavi imam memorisane crne liste, koje pri kuvanju uvažavam, kombinujem i ukrštam, obavezno. Imam i izazov da se takmičim sa McDonaldsom i ostalim brzim “hranama”, mojoj deci preukusnim. A ako uspem da proguram neko povrće, pobednik sam svakako.
Samo da naglasim da svaki obrok kod nas prolazi vrlo strogu kontrolu. Najpre vizuelnu, zatim mirisnu, pa ako je ocena zadovoljavajuća, prelazi se na bojažljivu degustaciju uz kolutanje očima i doooobro žvakanje, ne bi li se osetio neki uljez, naročito zelene boje. Pri tom se očekuje velika kreativnost i raznovrsnost u ishrani. Iznova i iznova žude za novim, neobičnim, ukusnim jelima. Monotoniju i hranu ne valja stavljati u isti kontekst.
Daću vam primer jednog običnog kulinarskog dana u našem domu.
Recimo danas, posle mozganja, planiranja, uđem u kuhinju i krenem da vadim šerpe, tiganje, činije… skoro sve što imam u bogatom asortimanu posuđa. Onda seckam povrće i belo meso. Na jednoj ringli spremam sataraš. Na drugoj kuvam krompir za pire. Na trećoj pržim kockice mesa, od kojih odvajam jedan deo i ubacujem u tiganj na četvrtoj ringli, u kome sam prodinstala pečurke, pa tome dodajem pavlaku, čime završavam ručak za mlađeg sina.
Jedan deo sataraša sipam u manju šerpu, jer tako ga ja jedem, klot. U ostatak sataraša dodajem pržene kockice mesa iz prvog tiganja i to se još malo krčka. Proveravam da li je krompir kuvan i pravim pire. Uzimam supu iz frižidera i sipam je u manju šerpu, podgrevam je. Isključujem šporet. Serviram hranu.
Svi jedemo supu, s tim što stariji sin više voli čorbu, koju mladji ne podnosi. Ja skoro da ne jedem životinjske namirnice. Pire ne jedemo stariji sin i ja, a ovaj mali ga obožava, kao i njegov tata. E moj muž, jedini jede (skoro) sve. Sve što je sveže i kolko tolko nezdravo. Nije baš, ali sve moje varijante avokada, rukole, smutija, ovsenih kaša i tome slično, on teško vari i posle ga boli želudac, ne bude mu dobro. Naročito je podgrejana hrana loša, može da ga muči. A to nikako ne želimo. Ponekad mu ubacim u tanjir nešto “bajato” (od juče), da prečistim frižider, ali se to ne ispostavi kao dobar potez. Teško mi to prođe, mada ja nekako i dalje pokušavam. Ne volim da bacam hranu, ostali ukućani vole. Sataraš volimo i on i ja, stariji sin ga jede, odn. mrlja po tanjiru uz dijapazon nezadovoljnih faca i ubrzo kaže da ne može više. Danas je mućkalicu pojeo.
Mlađi sin, ne voli baš meso, a ni povrće. Ustvari ručak uopšte ne voli i nije mu jasno zašto mora da se ruča. On bi taj deo preskočio. Ja sam mu ranije objašnjavla da treba da se jede kašikom (rečenica memorisana od moje majke – sama mi je izletela), a on me pita – pa gde je ovde kašika (tog dana nije zaista bila potrebna). Onda mu ja kažem, važna je kuvana hrana, domaća. A on nastavlja sa pitanjima – jel si kupila meso? Ja kažem – jesam. Jel si kupila grašak?, opet – jesam. Pa kako je onda ovo domaća hrana? Onda je i sendvič domaći! I tako ja više nemam argumente, pa posežem za kaznama. Ne volimo ih, ni on ni ja, ali efektne su, za brzo vađenje iz pat pozicije.
Da se vratim na današnij dan. Mlađi sin ne voli meso, povrće… Ali sa pavlakom, neretko i kečapom svašta pojede. I senf ponekad ume da pomogne. Bez pavlake i kečapa, ponekad i senfa, jede samo voće. Danas je lepo ručao. Kao i moj muž i ja, kojoj nikad ne omašim ukus, sve slistismo. Ostaše četiri skoro prazna tanjira i ja u neverici. Nije bilo suza, mrštenja i raznih grimasa, nije bilo ni vike, pretnji i ucene. Retko uspešan dan za kuhinjskim stolom.
Iz prethodnih redova može se naslutiti kolika je gomila prljavih sudova i u kakvom je stanju kuhinja, kao i na koga pada da sve vrati u pređašnje stanje. Pogađate, a?
Ulećem u nered i haos koji samo tajfun za sobom može da ostavi, ali i moje kuvanje, i uspevam da se sa njim izborim. Pomalo sam umorna, više od strepnje da li će hrana završiti u stomacima ili ne daj bože đubretu, i sedam da malo odmorim i opustim se. Ali nećeš dugo, ne nadaj se! Moj stariji sin ušeta u dnevni boravak, i gađa me, kao oštrom strelom, čuvenim pitanjem: spremaš večeru?
Pojašnjenje slike:
Po meni idealan obrok, ili bar užina.
