Od jutra do jutra
koračala sam sama,
Lako uspevala senku
svoju da pokrećem,
Pitala se, pritom,
da li sam
bar malo dama,
Ako odbijam putevima
uprtim da se krećem.
Cipele su mi udobne,
dovoljno lepe,
Dozvoljeno im je
travu da gaze,
Da se kaljaju i
u polen ulepe,
Dok me vode
kroz nove vidike
i staze.
Dine od peska volim
da prelazim,
I zelene pašnjake,
vrhove planina.
U prostranstvu od magle
najbolje se snalazim,
Traganje za smislom
moja je vrlina.
Razbacana lepota
na sve strane
leži.
Miriše mi na vino
staro, ali i na mlado.
Polako joj prilazim
da mi ne beži,
Pa se baškarim,
vrlo rado.
