Dani pred 1. septembar mirišu na novu školsku godinu. Spremamo se psihički na završetak bezbrižnog letnjeg raspusta i novi početak. Svako na svoj način.
Kako imam dva sina, njih pripreme za školu ne zanimaju uopšte, i ta reč na š se ne sme spominjati do poslednjeg slobodnog dana. Jer mog mladjeg sina odmah zaboli srce. Stariji sin svojim ponašanjem već danima pokazuje da je raspust na izdisaju. Mada ima to veze i sa tinejdžerskim mukama. Elana jednostavno nema.
S obzirom na situaciju, jedino sam ja u pripremama za školu, i to odavno. Željno sam iščekivala kada će da se pojave prve sveske po prodavnicama. A kada sam ugledala radnike kako se spremaju da ih raspakuju i redjaju po policama, malo je falilo da se ponudim da im pomognem. Tih dana sam kao hrčak dovlačila kući sve što mislim da će da bude potrebno i da će “mališanima” da se svidi. Realno, birala sam sve što se meni sviđa, jer njima ništa što je u vezi sa školom ne može da bude lepo. Tako ja birkam za svoju dušu, a pod izgovorom odgovorne majke koja misli na svoju decu.
Meni je neverovatno da neko ne voli da kupuje školski pribor. Kada sam ja bila u godinama mog mladjeg sina, svakom letovanju u Grčkoj sam se najviše radovala zbog kupovine šarenih svezaka, mirišljavih gumica, raznobojnih olovaka. Dok je moja starija sestra uštedjevinu trošila na garderobu, ja nisam izbijala iz knjižare. Još osećam odjek te radosti. U stvari, i sad veoma uživam u razgledanju, proceni kvaliteta listova i korica svezaka, i celog asortimana školskih potrebština. Još više zato što znam da neću morati ja da učim 🙂
Mogu da kažem da sam moje djake spremila za školu, ima već dve nedelje. Ponosna što nisam čekala poslednji čas. Mada oni o tome nisu želeli ništa da znaju.
Ali imam i ja svoje muke.
Kako je pred nama novi, veliki početak, poslednji avgustovski dani su mi rezervisani za generalno sredjivanje kuće. Da sperem i izbrišem svu ležernost leta i spremim nas za radnu atmosferu. Lepo sam to upisala u agendu, a kad ja nešto upišem, to moram i da štikliram da sam uradila. Inače teško meni sa mnom.
Postavim sebi zadatke i kad vidim spisak teško mi je da se motivišem na pokret. Ne znam odakle da počnem. Onda sam smorena što ne pucam od energije i sve dovedem u red ko od šale. Ne vredi kofein, nije mi to dovoljno. Imam i neku tremu, rekla bih. Morala sam da nadjem način samo da krenem, a kad krenem, niko me ne zaustavi. Malo mi fali da predjem u komšiluk.
Dakle, kako krenuti?
Veoma mi je u ovim kriznim trenucima pomogao Youtube. Zlatan je. Ukucam na search-u “home cleaning routines” i varijacije na tu temu, otvorim sve što ima milionske preglede. Lakše mi je kad znam da nisam sama u ovom izazovu. Nauživam se gledajući druge kako rade neko vreme. A onda kad osetim da sam spremna, zasučem rukave. Uspeva svaki put.
Predjoh tako po kući uzduž i popreko sa svim mogućim rekvizitima.
Sada mogu da se pohvalim da sam spremna za novu školsku godinu. Što se mene tiče, otvaram joj vrata. Kuća blista 🙂
A deca će se već nekako snaći.
