Moja najveća strast su putovanja. Još kad je cela porodica na okupu, mojoj sreći nema kraja. Dok su nam deca bila mala, zbog par ne baš sjajnih iskustava, nismo ih svuda vodili sa nama, ostavljajući to za kasnije – kad porastu, a i uvek smo imali varijantu babe-dede-raspoloženi-za-čuvanje. I tako su naša deca rasla, a sa tim i moji planovi gde ćemo sve ići zajedno, u kakve avanture,… kad za to stasaju. Ali, moja strast u njima nije zaživela, čak naprotiv. Oni ne vole da putuju! Još uvek ovu činjenicu ne prihvatam.
Ove godine naš gimnazijalac nije hteo sa nama na more. Neće i tačka. Veliki je, ne možemo da ga nosimo. Na kraju se, nekako, s tim pomirimo. Kaže, bio sam mnogo puta na moru, ne ide mi se. OK.
Srećom imamo još jednog, još uvek, klinca. Na more ide, i na planinu. Ostalo ga ne zanima. Ne voli da putuje, ni on. Smeta mu svašta u putu, dosadno mu u kolima…nikako da stignemo… Pretvara se u starijeg brata. Ali probaću to da promenim, nisam skroz digla ruke…
Pokušavali smo da našu decu privolimo raznim metodama da negde otputujemo. Obećavali im sve i svašta, ucenjivali ih, pretili… Ništa. Neće ni da mrdnu. I šta sad? Mora da postoji način, da stvorimo bar još neku uspomenu zajedno.
I tako, kad nešto jako želiš, otvore ti se neka vrata. Ne baš ona o kojima si maštao, al vrata su vrata. Pa ajde da krenemo, kad smo već svi na broju.
Dakle, za Beograd! Kako i zašto, biće vam jasno.
EBL finale
Okupljanje gejmera, lol igrača, blogera, strimera, jutjubera… i drugih stručnjaka, kao i publike, zbog finala E sport balkanske lige – EBL i štatijaznam čega. Pretpostavljate da u toj skupini ima mnogo idola naših sinova koje redovno prate preko svojih uredjaja. I svi oni se okupljaju u Kombank dvorani 1.9.2018. god. Dobro, i šta sad? E, pa sad, to su ti ta vrata, kreni, mislim se. I tako mi krenemo. Bili smo najstariji medju posetiocima, ali srećni što smo decu u auto uterali i radimo nešto zajedno, makar to bilo vezano za igrice.
Kad smo kod igrica, to nam je postalo glavna tema u kući, inače ne bismo ni razgovarali. Ako počnemo o bilo čemu drugom da pričamo, vrlo brzo im vidimo ledja. Ode svako u svoju sobu. Ukapirali smo da ako hoćemo da uživamo u njihovom glasu, i da isti “ne zaboravimo”, moramo hteli-ne-hteli da pričamo o onome što njih zanima. A to su igrice. Ostalo nije vredno pomena. Da budem iskrena, od tada se mnogo bolje slažemo. Posledica je da smo svašta naučili o herojima, skinovima, super moćima, strategijama ovim onim…
Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se!
Lepo je to takmičenje bilo, malo dosadno, al lepo. Nasmejana lica naših sinova koji gledaju važne bitke na velikom platnu, mi gledamo u njih.
Moram da priznam da su pristali i na mali čas o pravim vrednostima u životu. Tata im je pričao o studentskim danima i pokazao svoj fakultet, koji je, srećom u blizini glavnog dešavanja, pa su pristali na obilazak ove značajne gradjevine. Nadam se da su ponešto i čuli i, daj Bože, da im se u nekom deliću mozga nešto i urezalo, za kasnije. Ne valja decu prisilno edukovati i na njih navaljivati sa puno korisnih informacija, pa smo im ubacili po koju mrvicu, tek tolko da smirimo savest.
Usput, morali smo i glad da utolimo, a na to su svi u mojoj porodici uvek vrlo spremni. Kad je tako, ajd da pojedemo nešto što je i fotogenično. Da zadovoljimo baš sva čula:-)
Muzej iluzija
Bio je ovo uzbudljiv dan za sve nas, koji smo počeli obilaskom Muzeja iluzija. Pravo vreme da stvorimo iluziju putujuće porodice.
Bilo je malo gužve, ali i pored toga sve smo iluzije razbili za manje od sat vremena.
Na kraju mi se od svega malo zavrtelo u glavi.
Naročito od pitanja – da li je ovo odskočna daska za nove avanture ili utešna nagrada kojom se moramo zadovoljiti?
