Komovi iz amaterskog ugla

Ovaj tekst nije za prave planinare. Više je za rekreativce. Svakako za ljubitelje prirode.

Kako osvojiti Komove i sve smernice vezane za uspon, do detalja, opisano je u mnogo blogova na internetu iza kojih stoje profesionalni planinari. Ja to nisam. Ali jesam zaljubljenik u prirodu, pešačenje, fotografiju. Stoga, to su moji uglovi posmatranja.

Moj prvi pogled na Komove bio je pre par godina sa Karamana na Kopaoniku, dok smo u predahu skijanja gledali dokle naš pogled može da dosegne. U daljini se pojavio planinski masiv čiji smo naziv tek kasnije saznali.

Kada je moj suprug počeo da govori o odlasku na Komove bila sam više nego zainteresovana. Planine me jako privlače, i nisam mogla da odolim odlasku. 

U petak smo ustali rano, pokupili Duleta i već u 5h bili na putu koji je trajao oko 5 ipo sati. Do Štavne vodi asfaltni put, uz malo nezaobilaznih serpentina, ali po lepim predelima.

Etno katuni Štavna

Etno selo Štavna raspolaže sa deset katuna u prelepom ambijentu na obroncima Komova.

Rezervaciju smo izvršili preko njihovog sajta na internetu. Smeštaj je korektan, na dva nivoa. Kuhinju nismo koristili jer nam nije bilo zgodno da ložimo smederevac za prvu jutarnju kafu ili čaj, ali nekome to može da bude interesantno. Mi smo išli u etno restoran na nekoliko koraka od naše kućice gde smo se hranili i provodili vreme kada nismo na nogama. Svi su jako ljubazni i spremni u svakom smislu da pomognu. Wi Fi je solidan u celom kompleksu. Noćenje po osobi je 15e plus 0,80e boravišna taksa.

Sezona im traje od maja do oktobra, a planovi su im i da je prošire i na zimske mesece. Gužva je u julu i avgustu, i ima dosta stranaca. Mi smo zatekli Nemce, Švajcarce, Francuze.

Ako više preferirate možete prenoćiti i u svom šatoru na livadi. Mesta ima napretek.

Osnovno o Komovima

Masiv Komova se nalazi na severoistoku Crne Gore. Čini ga nekoliko vrhova, od kojih su najznačajniji: Vasojevićki (2461m), Ljevoriječki (2469m) i najviši Kučki Kom (2487m). Medjukomlje je dolina koja vodi kroz masiv, a formirana je uticajem lednika. Odatle kreće uspon na Kučki Kom. Katun Štavna je na 1800m nadmorske visine, odakle je polazna tačka za sve vrhove. Moguće je i kolima prići tik uz podnožje Vasojevićkog Koma ili prošetati po prilaznim livadama dugim 2km.

Komovi su okruženi visoravnima Štavna, Ljuban, Rogam i Carine koje se mogu obići kružnom turom koja traje oko 8 sati hoda.

Prvi dan na Komovima

E, a sad par reči o našim aktivnostima.

Prvog dana po dolasku, nas dvoje smo krenuli sa Duletom ka Medjukomlju uskom stazom koja vodi preko livade, pa sipara, zatim kroz retku šumu, i ponovo sipar. 

U početku mi je staza, iako u pojedinim delovima jako uska i strma, bila interesantna, držao me je adrenalin i želja za avanturom, ali u jednom trenutku, negde nakon sat vremena hoda, shvatili smo da je dosta. Postalo je malo više rizično za naš ukus, naročito kada smo sagledali provaliju koja ne prašta grešku. Rešili smo da se vratimo i nastavimo sa pešačenjem po sigurnijem tlu. A takvog, znatno pitomijeg, terena za duge šetnje ili biciklizam ima, čini mi se neograničeno. Jako nam je prijala šetnja bez opasnosti, gde smo mogli da uživamo u širem pogledu od nekoliko koraka ispred naših nogu. Jako rasterećujući osećaj.

Dule je produžio da svoje ime zabeleži u upisnu knjigu Kučkog Koma. Vratio se pred mrak, umoran ali preplavljen utiscima. Osvojio je vrh koji je tehnički i kondiciono jako zahtevan, jer je to skoro celodnevna akcija od više od 8 sati planinarenja.

Drugi dan na Komovima

Osvanulo je sledeće jutro i ja sam se probudila sa mislima o Vasojevićkom Komu. Već sam ranije izmaštala kako savladavam uspon i nije me ta ideja napuštala. Velika se borba u meni vodila. Bila sam rastrzana izmedju straha i činjenice da iza sebe nemam puno planinarskih dana, ali i velikog izazova i magnetizma kojim planina zrači i zove. 

Želela sam bar da probam. E, ta mi se želja i ostvarila. Ali do tog dela smo došli nešto kasnije u toku dana.

Nakon doručka krenuli smo da tražimo stazu u šumi koja vodi oko Komova (gorepomenuta kružna tura). Rešili smo da pešačimo koliko izdržimo, bez iluzija da ćemo provesti celih 8 sati u hodu. Medjutim, nismo pronašli markaciju koja vodi u šumu, već smo mislili da ćemo kasnije naići na put, pa smo šetali i lutali po okolini, po našem osećaju.

Naišli smo na konje koji slobodno pasu i nisu nas se plašili.

Slušali smo kako pevaju ptice i čuli mir i tišinu šume i okolnih proplanaka.

Iako sam jako uživala, sve vreme mi je pogled odlazio ka Vasojevićkom Komu. Kako nismo našli stazu koja bi ukazala da je tuda neko nekada prošao, krenuli smo naviše, da se oprobam bar malo u usponu ka vrhu.

Ubrzo nakon što sam krenula stazom videla sam da sam start upozorava da nije naivno, daleko od toga. Odmah se sa desne strane spuštao jako strm deo, uska staza, blato, neotopljen sneg i najava sve većih rizika, koji mi nikako nisu potrebni. Popela sam se na uzvišenje do kog je moj suprug sa druge strane došao i neko vreme smo sedeli u hladu jelke posmatrajući daljine. To je naš uspon, to je naša visina. Dovoljno daleko da se može priznati pokušaj, a dovoljno blizu sigurnog terena. Gledali smo kako grupa od 15-ak francuskih planinara prati svog vodiča i odlazi na gore. Dok su se peli, mi smo već bili na našem vrhu. Na vrhu na kome vlada glas koji nije sklon riziku, glas mira i sigurnosti. 

Mnogo planinara je ovuda prošlo, neki su vrhove osvajali i više puta, ali spomen ploča Vere Vincek podseća na one koje je sudbina ovde sačekala. Nije lako igrati se sa svojom kad ti je u svesti činjenica da i iskusni greše.

Iako pokušavam da se opravdam što nisam podigla lestvicu, osećam da sam tu gde treba da budem.

Dule je doneo i otisak pečata Vasojevićkog Koma. Kaže da ima nekoliko opasnih delova i da je brinuo kakav će biti silazak. Ipak je prošlo sve kako treba. I za njega i za nas.

Dule je pasionirani planinar sa velikim ambicijama. Taj nivo koncentracije, izdržljivosti i upornosti, ja verovatno nikada neću imati. Divim mu se, kao i ostalim planinarima koji su kročili na ove vrhove.

Predveče smo se nas troje popeli na jedno brdo na kom smo se uz pivo fotkali, posmatrali zalazak sunca i prirodu. 

Po mraku smo se vratili do smeštaja na odmor i prebiranje utisaka po glavi.

Naredno jutro se pakujemo i posle doručka vraćamo se kući.

Dragoceno iskustvo, kako vizuelno, kondiciono, ali pre svega unutrašnje borbe, procene situacije, želja i mogućnosti, prihvatanje…

Mali podsetnik: šta poneti na planinu

Od obavezne, osnovne opreme za planinu su:

• planinarska obuća (preporučljivo duboka zbog zglobova),
• planinarske pantalone,
• štapovi, koji jako olakšavaju kretanje, 
• ranac, za vodu, grickalice, osveženje, 
• naočare za sunce, 
• kapa, kačket ili kapuljača za zaštitu od uv zračenja koje je na visini jako,
• krema sa zaštitnim faktorom, 
• poželjni su dugi rukavi, slojevito oblačenje.