Ne volim januar, možda još od vremena kad je Balašević opevao tu neljubav pa je ona i mene obuzela, ili su nam se osećanja poklopila, ne sećam se više. Znam samo da mi je januar najmanje drag mesec, nekako mračan i dug, uprkos praznicima i snegu. I nikako sa mnom nije bilo u skladu donošenje novogodišnjih odluka i ciljeva, sa čijom realizacijom krećem od 1.1. Kako ću kad me januar ne pokreće?
Ali zato mart!
Tu je za mene pravi početak, inspiracija. Mart koji je turbulentan sa svim vremenskim prilikama i neprilikama, koji i ledi i greje, koji baca kroz velike temperaturne razlike, ali znaš da je na kraju samo proleće, nov početak, svež.
Ovih dana sam oprala prozore, da suncu pokažem dobrodošlicu u naš dom. Vreme je za odbacivanje slojeva garderobe, izlaženje napolje, da se protegnemo i nadišemo tog, tako željenog proleća.
Volim iščekivanje meni najlepšeg godišnjeg doba. Volim optimizam koji nosi, volim akciju, pokret i radovanje prirodi.
Spremna sam da se razbudim, i kako nisam bila mnogo aktivna tokom zime, važno mi je da pripremim mišiće za planove koje moj mozak već odavno kuje.
Planinarenje na Bukulji
Prvi slobodan vikend smo nas dvoje krenuli na Bukulju, da malo planinarimo. Izabrali smo baš ovu planinu iz više razloga, a neki od njih su njena blizina, ali i težina staze (2/10). Laka je za penjanje, pogodna svim generacijama, lepo obeležena, pitoma.
Bukulja je visoka 696 m, i do njenog vrha se može doći sa više strana, šumskom stazom, ali i kolima, asfaltnim putem. Mi smo se parkirali kod parka Bukovičke banje, preko puta Hotela Izvor. Odatle smo kroz Arandjelovačke ulice došli do putokaza za vrh Bukulje, kroz šumu koja još nije počela da lista.
Sigurno je daleko lepše pešačiti kroz more zelenila, ali meni su i visibabe i ljubičice, kojih ima na sve strane, bile dovoljan dokaz lepote.
Dužina staze je oko 2km, i može se ispeti laganim hodom za sat vremena. Moram da priznam da je nama trebalo nešto više od toga, jer ovo nam je, ipak, prvi test tog tipa. Nismo žurili.
Na vrhu se nalazi kafić koji vrvi od roditelja sa decom, ljudi koji su se ispeli na vrh, mada je i parking bio pun automobila.
Turistička osmatračnica koja je visoka 19m i ima oko 90 stepenika, nezaobilazno je mesto sa koga se pruža pogled na ceo Arandjelovac, ali i okolne planine Avalu, Kosmaj, Venčac, Rudnik…
Posle malog odmora uz pogled na Šumadijske pejzaže, spustili smo se istom stazom do podnožja Bukulje.
Sezona je zvanično otvorena. Lepo vreme, lepa staza, lep izlet, ohrabrili su nas da sledećeg vikenda idemo dalje, u sličnom stilu. Ovoga puta u većem društvu.
Borački krš
Odmah pošto nas je prošla upala mišića uputili smo se u novu planinarsku akciju. Ponovo nam je kriterijum bila blizina lokacije i težina uspona, ali ne samo to.
Svako mesto ima svoju priču, od kojih su neke zaglavljene na nivou verovanja, a neke potkrepljene istorijskim zapisima i činjenicama. Mi smo krenuli put istorijski značajnog lokaliteta koji je ujedno jedinstven šumadijski fenomen prirode.
Na nekih 30-ak km od Kragujevca po prelepim predelima, stiže se do sela Borač, odnosno srednjovekovnog grada Borač, kako na tabli i piše. Asfaltni put se u selu i završava, ne vodi dalje.
Iznad Borča se uzdiže 515 m visok Krš. U podnožju njegovih padina još u 14. veku uklesana je u stenu crkva Svetog Arhangela Gavrila. Najpre smo otišli nju da posetimo, dok svi ne pristignu. Prošetali smo kroz uredjeno dvorište, koje odiše mirom i lepotom. Crkva nije uvek otvorena, već je potrebno da se javite da vam je otključaju.
Mesto okupljanja nam je bilo na parkingu ispred crkve odakle smo krenuli, prolazeći pored starog groblja iz 17. veka, ka vrhu.
Najpre se ide seoskim putem, a onda smo skrenuli levo i prošli kroz voćnjak do njegovog kraja, i opet levo obeleženom stazom do vrha.
Može usput da bude i malo zabune kojim putem, s obzirom da ih je više. Mi smo išli onim pitomijim, mada za veće avanturiste bolji izbor je staza do krsta, sa provlačenjem kroz stene. U našoj ekipi je bilo i dece, pa smo birali bezbedniju varijantu.
Put kroz šumu je interesantan, uz nekoliko strmijih uspona, nije nam zadavao muke.
Usput se mogu videti ostaci srednjovekovnih utvrdjenja trgovačkog grada Despota Stefana Lazarevića.
Deca iz naše ekipe su nas predvodila i popela se prva, bez problema. Na vrh smo stigli nakon nekih 40-ak minuta. Najpre sam se iznenadila što smo tako brzo stigli do kraja staze, očekivala sam još penjanja, a onda prelepim pogledom na Borač, razbacane livade, njive i kuće, sa Gružanskim jezerom u daljini.
Na vrhu do kog smo mi došli nalazi se klupa, ali ima i više mesta gde se može odmoriti uz uživanje na još jednom, ne tako visokom, ali lepom, vrhu.
A onda, nakon “osvajanja” srednjovekovnog utvrdjenja i uživanja u osećaju kojim smo na vrhu nagradjeni, polako smo, istim putem sišli u podnožje.
Pri silasku smo bili opušteniji pa smo više pažnje poklonili detaljima prirode. Osvrnuli smo se i na kukurek, jagorčevinu i drugo cveće…
Imali smo sreće da ne naletimo ni na jednu zmiju, verovatno im još nije sezona. Ipak treba voditi računa i gledati gde se gazi, jer je ovo njihovo prirodno stanište.
Kroz Borač protiče Boračka reka, kraj koje može da se provede lepo vreme u druženju uz roštilj, ali mi smo sa tim hedonističkim aktivnostima nastavili u našem selu, nadomak Kragujevca.
Nekom asocijacija na ovo mesto može da bude i serija “Moj rodjak sa sela“, koja je ovde snimana (mada je ja nisam gledala).
Bukulja ili Borački krš
Mart nas je podario lepim vremenom baš kada nam je trebalo i uspeli smo da realizujemo dve planinarske ture. Popeli smo se na Bukulju i Borački krš, i zadovoljni smo vremenom provedenim u prirodi.
Bukulja je zahtevnija za penjanje, duža je staza, ali je urbana, praktično u gradu, i možete tamo provesti ceo dan. Mi nismo išli do Garaškog jezera ali vi ga možete posetiti, a na samom ulazu u Arandjelovac (iz pravca Topole) interesantna za obilazak je i Risovačka pećina, koja je bila stanište lovca neandertalca.
Borački krš je niži i samim tim lakši za penjanje. Za njega je dovoljno da odvojite 2 sata, da se razmrdate, razbistrite misli i možete se vratiti svakodnevnim aktivnostima.
Obe staze su pogodne za porodične aktivnosti, i na jednoj i drugoj smo usput sretali druge planinare. Ne zna se sa kog vrha je pogled lepši.
Idemo dalje…
